Vladimir Ćorović: Istorija Srba

ARS LIBRI Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<<   Sadržaj   >>

Stevan Nemanja

Politička aktivnost Nemanjina, gotovo kroz ceo njegov život, uslovljena je upornom borbom između Vizantije i Mađarske o prevlast u severnim delovima Balkanskog Poluostrva. Zahvaljujući toj borbi, naročito posle smrti moćnog cara Manojla, uspelo je Nemanjinom državničkom talentu da Srbiju razvije kao osetnog političkog činioca na Balkanskom Poluostrvu i da joj da državni program među srpskim i srodnim slovenskim plemenima za čitav niz vekova. Od Nemanje počinje prava srpska država Srednjega Veka; do njegove pojave mi smo imali samo historiju plemena, lokalne pokrete i lične pokušaje, ali nismo imali prave državne misli. On je, kako je to već lepo istakao njegov sin, Stevan Prvovenčani, "skupljač izgubljenih delova svog otačastva, a i obnovitelj".

Pre Nemanje, dve glavne srpske oblasti, Zeta i Raška, behu dva jaka i nepomirljiva suparnika. Zeta, kao primorska oblast, bila je pod jakim uticajem stare romanske kulture i sa mnogo elemenata njene etničke tradicije. Bar, sa katoličkom arhibiskupijom, bio je jedan od glavnih rasadnika te kulture; posle Kotor i Dubrovnik delovahu sa svoje strane. Tu je gotovo isključiv uticaj zapadne crkve. Svi natpisi do kraja XII veka pisani su tamo latinski, kao i mnogo pominjana Dukljanska Hronika. Poznata je činjenica, da početkom XII veka, kad se Nemanja rodio, u unutrašnjosti, blizu Podgorice, nije bilo pravoslavnog sveštenika i da je novorođeni bio kršten po zapadnom obredu. Pored Srba, u Zeti je bio dobar procenat Romana i Arbanasa i uticaj te etničke mešavine morao se i politički osećati. Prema takvoj Zeti stala je konzervativna, patrijalhalna i rasno mnogo čistija Raška, u kojoj se čuvao narodni jezik i s njim ostalo narodno nasleđe. U njoj je uticaj istočne crkve, s narodnim slovenskim elementom, bio toliko jak, da je Nemanja, kad se vratio u tu oblast, mogao i po drugi put biti kršten i to, naravno, po istočnom obredu. Između takve dve oblasti moralo je, po sili prilika, doći do borbe. Prva srpska država obrazovala se u Raškoj i odatle je počela srbizacija susednih oblasti. U XI veku Zeta je uspela, da se prva iščupa ispod grčke vlasti i da postane vodeća sila među Srbima. Ali ta njena prevlast traje kratko; jedva nešto više od pola veka. Periferiski delovi jednog naroda, kao i periferiske oblasti, ne mogu biti jezgra jedne velike države. S toga je pojmljivo, što Zeta ili dalmatinska Hrvatska nisu mogle nikad okupiti pod svoju vlast sva narodna plemena, ili su to činile samo privremeno, u izuzetno povoljnim prilikama. S Nemanjom je i to pitanje rešeno definitivno. Osnova srpske srednjevekovne države postala je Raška, koja se nalazila u središtu srpskih oblasti i po tom svom središnjem položaju ona je bila centralni deo celog našeg državnog organizma.

Nemanjina porodica poreklom je iz Zete. U njoj se često ponavljaju imena predaka, kao što je to i inače čest slučaj, i mi po tim imenima možemo praviti izvesne zaključke. Nemanjin prvi sin nosi ime Vukan, Vukana Nemanjića Đorđe, Stevana Nemanjića Radoslav, a to su sve poznata imena iz zetske dinastije. Vukan je bio poznati Bodinov rođak i moćni župan u Raškoj; možda je on i neposredni predak Nemanjin. Otac Nemanjin izgleda da se zvao Zavida; koliko se dosad zna, on nije bio ličnost od većeg značaja. On je za vreme dinastičkih borbi u Raškoj, posle Bodinove i Vukanove smrti, bio proteran otuda i sklonio se za izvesno vreme u Zetu. Tu mu se 1114. god. rodio Nemanja, u Ribnici kod Podgorice. Ima predanje, da je tu posle podignut manastir Sv. Petra i Pavla. Kad je njegov otac uspeo da se vrati u Rašku "na stalno mesto", posle poraza kralja Đorđa, Nemanja bi kršten ponovo. Hoteći, da njegov sin u Raškoj mogne biti od uticaja i čvrsta korena, otac je učinio tu karakterističnu promenu, nesumnjivo kao očevidan ustupak shvatanjima, koja su vladala u toj zemlji. Ako je to krštenje želeo sam Nemanja onda je to jasan znak njegove političke uviđavnosti i gipkosti. Ovo prekrštavanje ujedno ilustruje protivnost između obadve kulture, u Zeti i Raškoj, i osećanje njihovih pripadnika kad se nađu na poslu u drugoj sredini.

Mladost Nemanjina bila je veoma burna. U svojoj oblasti, u koju su spadale Podgorica, Ibar i Rasina do Morave, on je počeo svoje prvo administrativno-političko delovanje. U porodici je postojala tradicija uzajamnog progonjenja i nepoverenja; sablažnjive scene otimanja o vlast bile su na dnevnom redu. Njima je bio zaražen i sam Nemanja. Ambiciozan i bez mnogo obzira on je hteo da preskoči stariju braću. Njegov sin biograf ne krije, da je radi toga, prirodno, bio omrznut od braće i da je izazvao njihov otpor. Nemanja je s početka vodio grkofilsku politiku računajući da će pomoću nje doći pre do uticaja. Tako je dopro glas o njemu i do cara Manojla. Car je, pri svom dolasku u Niš (možda 1162. god.), pozvao Nemanju i da ga ohrabri u tom pravcu bogato ga je obdario, dao mu oblast Dubočicu kod Leskovca kao večnu baštinu i proglasio ga u njoj samovlasnim. Ponovio je, dakle, i s njim donekle ono, što je već ranije probao sa Desom. Car je, uklonivši Desu, a davši Nemanji naročit značaj, svakako hteo da u Srbiji stvori čistu situaciju. U slučaju novih zapleta sa Mađarskom nije hteo da ima neprilika i sa srpske strane.

Mađare je car Manojlo bio sasvim pritesnio. Kraljević Bela morao je živeti u Carigradu, gde su ga i oženili, a Beline zemlje, Dalmacija sa južnom Ugarskom (ispod Velebita), morale su doći pod carigradsku upravu. Mađari su radi toga ogorčeni i spremaju otpor.

Car Manojlo, obavešten o njihovu nezadovoljstvu i unutrašnjim trzavicama, u dva maha upada u Mađarsku, 1163./4. god. God. 1164. uzeo je car jurišem Zemun i poharao čitav Srem. Uz Grke su išli i obavezni odredi Srba. Druga grčka vojska, pod vođstvom Jovana Duke krenula je na zapad, preko Srbije i Bosne na Dalmaciju. Bez velikog otpora Grci su uzeli 57 gradova od Spljeta do Bara. Pokorili su tom prilikom Bosnu i Dalmaciju i naterali ih, da priznaju grčku vrhovnu vlast. U severnoj Dalmaciji postade grčki namesnik Nićifor Halufa, a u južnoj s Dukljom kir Izanacije. Srem i susedne oblasti dođoše pod vlast Kostantina Anđela i Vasilija Tripsiha. Za njihove uprave podigoše se porušene kule zemunske, a utvrdiše se i beogradska gradska platna. Isto tako beše obnovljene utvrde Braničeva i Niša, a Braničevo još i naročito naseljeno.

U ovo vreme u Srbiji se ponovo javlja Desa. Ne znamo kako je otišao iz Carigrada, da li s kakvom carevom dozvolom ili kao begunac, ali u Srbiji on je ponovo protivnik Vizantije. Kad se car spremao da krene na nj, Desa se prepane i zamoli da ga car primi. Manojlo, uvek dosta lakoveran, primi ga; istina, s mnogo prekora ali bez gore štete. Desa mu se doduše zakleo na vernost, ali bez namere da drži obavezu. "Zakleh se jezikom", govori za nj jedan grčki pisac, "ali srce osta bez zakletve". Nemanja je za to vreme bio povučen, i svakako na strani Manojlovoj. Iz tog vremena su njegove zadužbine u Kuršumliji, Sv. Nikola i Bogorodičin Manastir.

Mletačka Republika koja se ranije obraćala za pomoć Vizantiji zbog osvajačke politike Fridriha Barbarosa u severnoj Italiji, poče vidno da menja svoje držanje kad vide Grke kao gospodare Dalmacije. Ona se približi Mađarskoj kao prirodnom savezniku protiv Grka. U isti mah počeli su da rade i među srpskim plemenima, naročito u Raškoj, kako bi ih digli protiv Vizantije. Na novi rat se nije dugo čekalo. Mađari krenuše vojničku akciju već 1166. god., da potisnu Grke iz novodobijenih oblasti. Prve uspehe postigli su u Dalmaciji, gde nije bilo mnogo carskih posada, a potom i u Sremu. Mađarski uspesi s jedne strane, a napredovanje Grka u Italiji, gde su zauzeli važni Jakin s druge, opredeliše Mletke da stupe u otvoren savez s Mađarskom. Car Manojlo, sagledavši opasnost, reši se da celu ovu akciju uguši u zametku. Na Mađarsku krenuše tri vojske, jedna s Dunava, a druge dve čak preko Vlaške i Moldavske, da upanu u srce zemlje, izvodeći jedan dotle neupotrebljavani strateški manevar. Dok je glavna mađarska vojska operisala prema Dunavu, zašle su dve grčke vojske duboko u njihovo područje izazvavši opštu paniku. Mađari biše prisiljeni da preko posrednika mole primirje. Verovatno zbog nekih njihovih preteranih zahteva ne dođe do mira, nego se ratovanje nastavi i cele 1167. god., i to na mađarsku štetu.

U Sremu i Dalmaciji grčku vlast predstavljahu, kako smo videli, carski namesnici; dok su u Raškoj, Bosni i ostacima Zete vladali domaći gospodari pod vrhovnom vlašću Grka. Srbi iz Raške, za vreme ovog ratovanja, ispuniše svoje obaveze prema Grcima, poslavši u njihovu vojsku svoje odrede, koji se pominju na grčkoj strani u borbama po Sremu. Ali, izgleda, da je baš zbog tog učestvovanja došlo do nekog prevrata u zemlji. God. 1168. nenadno izbija na površinu Nemanja i to, mimo sva očekivanja, domalo kao protivnik Grka. Vesti o ovom periodu naše historije veoma su mutne i čovek teško može dobiti sliku o pravom razvoju prilika. Sasvim su nejasni podaci o Desinoj sudbini. Sigurno je samo jedno, da je ustanak u zemlji izbio povodom učešća Srba u ovom ratu, i da je car Manojlo lično došao da ga uguši. Velikog župana srpskog uhvatio je i poveo u Carigrad kao roba. Desa je, koliko se čini, bio za Mađare. Ali nije jasno kako se Nemanja, miljenik cara Manojla, našao doskora kao protivnik Grka. Njihovi izvori pominju ga s mržnjom, kao čoveka drska i nezajažljiva i kao nepouzdana. Nemanjin sin i biograf, Stevan Prvovenčani, opisujući očevu mladost, kaže, kako su ga starija braća zamrzela, što je radio u svojoj zemlji sve na svoju ruku, ne savetujući se s njima. Po svoj prilici, njima se nije sviđala njegova politika, koja je prvih godina bila grkofilska. Desu je smenio u Raškoj Nemanjin stariji brat, čije je ime, izgleda, bilo Tihomir. Ovaj s ostalom braćom uhvati Nemanju i baci ga u tamnicu. Iz tog zatvora Nemanja se naskoro spasao, ne znamo čijom pomoću, i odmah se spremao na osvetu. Uspeo je da ostane u Raškoj pobedilac i da nagna braću da traže skloništa u tuđim stranama. Meni se čini, da bi objašnjenje za sve ovo pričanje mogli dati ovako. Nemanja se, verovatno, nadao, da će mesto Dese doći on kao dotadašnji predstavnik grčke stranke, dok je Manojlo doveo na presto njegova najstarijeg brata. Ljut zbog toga Nemanja menja svoju politiku, i savladavši braću traži naslona kod Mađara i njihovih saveznika. Možda se njihovom pomoću i spasao iz zatvora. Tako razumemo i zašto car protiv Nemanje šalje Tihomira sa svojim pomoćnim četama, među kojima je bilo Grka, Franaka i Turaka. Nemanja dočeka protivnika na Kosovu, kod Pantina, i strašno ih potuče. Sam Tihomir zaglavi tom prilikom u Sitnici.

Nemanja, sad kao protivnik Vizantije ulazi u tešnje veze sa Mlecima, koji su zbog svog odmetništva od Vizantije izazvali gnev Manojlov protiv sebe. Mlečani u Primorju počinju živu akciju protiv Grka. Nemanja želi da im se pridruži, i to baš akcijom u tom pravcu, prema Primorju, a posebno prema Kotoru. Kad je mletačka flota, koja je organizovana na brzu ruku posle napada na mletačke trgovce u Carigradu (12. marta 1171.), krenula u septembru te godine prema istoku, pokorila je, uz put, Trogir i Dubrovnik. Tada je nekako počela i Nemanjina akcija. U isto vreme Nemanja je ušao i u veze s Mađarima i preko njih sa austriskim vojvodom, koji je bio u srodstvu s mađarskim kraljem. S toga je jednu svoju vojsku Nemanja uputio i u moravsku dolinu, ugrožavajući saobraćaj između Niša i Beograda. Imamo iz tog vremena nekoliko zanimljivih podataka o Srbima. U Ravnom, današnjoj Đupriji, na sred moravskog puta, bilo je srpsko stanovništvo. Ono nije htelo da pusti u grad saskog kralja Hajnriha Lava, krajem marta 1172., kako su ih grčki pratioci kraljevi kao carske podanike nagonili na to. Srbi su očevidno bili uzbunjeni Nemanjinom akcijom, i nisu hteli da prime saskog kralja kao grčkog prijatelja. Nemcima su Srbi, u svojim šumama, izgledali divlji, neobuzdani i suroviji od životinja, sa dosta podmuklosti. Srbi su blizu Ravnog izvršili i jedan neuspeli noćni napad na njihov dobro čuvani tabor. Srbi su, pisao je skoro u isto vreme Viljem Tirski, "narod neobrazovan, bez svake discipline, stanovnik gora i šuma, nepoznat sa zemljoradnjom. Srbi su bogati domaćom sitnom i krupnom stokom, mlekom, mesom, medom i voskom." Drski i nasrtljivi, oni napadaju susedstvo i ugrožavaju mir.

Kod Mađara brzo nasta promena. Posle smrti kralja Stevana (4. marta 1172. god.), kad se Manojlo beše krenuo s vojskom da im za kralja dovede svog kandidata Belu, pogrčenog Aleksija, dočeka ga u Sofiji njihovo poslanstvo i zamoli da im svog kandidata uputi na presto. Kad je tako bez muke rešio pitanje Mađarima, car se okrenu protiv Srba. Mlečići behu, međutim, nastradali u istočnim vodama i od njih se nije imalo čemu nadati. Uplašen, Nemanja se povuče u planine i otud poruči caru da hoće da se pokori. Kad je razabrao da se može nadati milosti, stigao je pred Manojla gologlav i bosonog, s golim rukama do lakata, s konopcem o vratu, podnoseći caru mač, da s njim uradi što hoće. Ovaj stav potseća u našem narodu na scenu pri krvnom umiru, kad krivac dolazi da moli milost. Pred carem Nemanja je pao ničice i molio za oproštenje. Car se smilovao, ali ga ipak povede sa sobom u Carigrad, da mu ukrasi pobedni trijumf. Visok i naočit Nemanja je bio od svih primećen, a carigradska publika, kao i njeni pisci, nije štedela s potsmehom na njegov račun. U pohvalnoj besedi caru arhiepiskopa Jevstatija pominje se, da je Nemanja bio "na bolje okrenut" više ranama nego grozom. Srpski narod je u toj besedi označen kao "veliki", a Nemanja kao "čuven" ili "slavan".

Posle ove teške lekcije Nemanja više nije pomišljao na otpor protiv Manojla. Sav se dao na sređivanje prilika u svojoj državi. Naročitu je pažnju obratio suzbijanju bogumilske jeresi i jačanju pravoslavlja. Protiv jeretika je upotrebio vrlo oštre mere: njihovom učitelju odrezao je jezik, a sledbenike je čak i spaljivao ili naterivao u beg; imanja im je zaplenio, a knjige spalio. Njegova braća morala su da mu se pokore i priznaju njegovu vrhovnu vlast, da bi mogla da zadrže svoje oblasti. Kraj oko zapadne Morave držao je Stracimir, koji je osnovao Bogorodičnin Manastir u Gracu (Čačku), a u Zahumlju je vladao "veliki knez" Miroslav, osnivač manastira Sv. Petra na Limu, za kim je bila udata sestra bosanskog bana Kulina. Miroslav je navukao na se prekore papske kurije i 1181. god. prokletstvo jednog papinog legata, što je uzeo zaštitu neretljanske Kačiće, koji behu ubili spletskog biskupa Rajnerija, i što je zadržao za se biskupov novac. Sem toga, Miroslav je sprečavao da se urede odnosi i popune mesta u nekadašnjim katedralnim sedištima njegove oblasti. Miroslavov šurak, poslovični bosanski ban Kulin, javlja se pouzdano od 1180. god., a verovatno je i od ranije vladao u Bosni. Možda je on došao neposredno iza bana Borića, negde odmah iza 1163. god. Sad je, kao i Nemanja, priznavao vrhovnu vlast Vizantije.

Još u punoj muškoj snazi, sa 58 godina, umro je 24. septembra 1180. god. silni car Manojlo, poslednji veliki car Vizantije. Njegova vladavina, mada puna uspeha, bila je u stvari više niz sjajno izvedenih vojničkih manevara, nego državničkih konstrukcija. I s toga je, još za njegova života, bilo jasnih znakova da Vizantija pati od dosta nevolja, koje on nije uspeo da otkloni; posle njegove smrti zlo je, naglo i nepoštedno, uzelo neodoljiv mah. Carev sin, Aleksije, bio je maloletan, a njegova okolina, odmah od prvog dana, poče borbu za vlast. Veštim spletkama i s retkim cinizmom dočepa se prestola Andronik Komnen, rođak Manojlov, čovek velike darovitosti, ali još veće pokvarenosti i svireposti. Čim su neprijatelji Vizantije saznali za Manojlovu smrt i za krize u dinastiji, spremiše se da povrate i okaju sve, što su izgubili za Manojlove vlade. Već u zimu 1080/1. zauzeli su Mađari severnu Dalmaciju zajedno sa mletačkim ali njima odanim Zadrom. Na vest, da je u Carigradu zatvorena Manojlova udovica, prešao je mađarski kralj Bela, prijatelj i štićenik Manojlov, 1182. god. u otvoren napadaj i na dunavskoj liniji, prema Beogradu i Braničevu, pošto je zauzeo Srem. Pokolj Latina u Carigradu, koji su pomagali nepopularnu vladu careve udovice, izazva protiv Vizantije ogorčene proteste i ubrza odluke za osvetu. Kad pogibe careva udovica i posle mladi car Aleksije, uz druga lica iz carske kuće i aristokratije, Andronikova vladavina bi žigosana kao najgrublja. I Stevan Prvovenčani kod nas zabeležio je, kako u Carigradu nastade "car ljuti i krvoprolijatelj". Protiv Vizantije diže se mađarski kralj Bela i s njim u savezu Nemanja i, kako izgleda, bosanski ban Kulin. Bela je hteo da sveti carevu udovicu, svoju svastiku, a u stvari da nastavi ekspanzivnu politiku Mađarske, koju Manojlo beše zaustavio. Nemanja je išao za tim, da oslobodi Srbe od Vizantije i da proširi svoje državno područje. Bosanci su ratovali uz mađarsku vojsku.

Vizantisku vojsku u istočnoj Srbiji, prema Mađarima, vodili su Aleksije Vranas – Andronik Lapardas. Na glas, da je Andronik preuzeo vlast u Carigradu, među njima nastadoše nesuglasice i potom rastrojstvo u vojsci. Vranas je bio za Andronika, a Lapardas protiv njega. Ovaj drugi napusti vojsku i krenu za ličnim avanturama. Razumljiva je stvar, da ova vojska nije mogla biti podesna za veće akcije. Mađarska i srpska vojska potisnula je Grke iz moravske doline i prodrla je sve do Sofije, opljačkavši Beograd, Braničevo, Ravno, Niš i samu Sofiju. Mađari su tu prekinuli ratovanje i vratili se natrag, a Nemanja je ostao da dalje ratuje za svoj račun. Glavna Nemanjina osvajanja izvršena su u ovo vreme, od 1183-1190. godine; na žalost, tačna hronologija njegove aktivnosti još nije utvrđena. On je potpuno pokorio Zetu u celom njenom opsegu, zajedno sa Skadrom, i čitavo bokeško primorje. Od svih gradova izdvojio je i poštedio Kotor (1185. god.); u njemu je čak sazidao i svoj dvor. "Grčko je ime istrebio", piše Prvovenčani, "da im se ne pominje otad u toj oblasti". Tom prilikom uklonjena je iz Zete i stara domaća dinastija, odnosno njen poslednji vladar, veliki knez Mihajlo. 20. avgusta 1189. god. našla se Mihajlova žena Desislava, u pratnji barskog arhiepiskopa Grgura i nekih drugih dvorskih ljudi, kao begunica u Dubrovniku, gde je predala opštini dve lađe. Barski arhiepiskop uzalud je tražio veza i možda pomoći kod svog spljetskog u Hristu brata; u ovaj mah nije bilo nikog, ko bi hteo i mogao da spreči Nemanjinu akciju u tom pravcu.

Od južnih primorskih gradova protiv Nemanje se s uspehom održao jedini Dubrovnik. Jaki gradski bedemi štitili su malu republiku pod Sv. Srđem s kopna, dok za udar s mora Nemanja nije imao dovoljne flote. Prema dubrovačkim hronikama, pisanim kasnije, ali ponajviše na osnovu stare građe, napad na dubrovačko područje izvela su 1184.(?) god. Nemanjina braća, humski gospodar i neposredni sused Miroslav i Stracimir. Miroslavljeva flota stradala je 18. avgusta kod Poljica, preko puta od malog ostrva Koločepa, a Stracimirov pohod na Korčulu, posle gubitka flote, završio se s potpunim neuspehom. Poučena iskustvom, braća su ponovila napadaj iduće godine na Dubrovnik samo s kopna, ali i opet bez sreće. 27. septembra 1186. potpisan je ugovor o miru koji je i očuvan. Župan Nevdal i Družina Vidošević došli su u Dubrovnik i utvrdili pogodbe mira sa zastupnikom normanske sicilske kraljevine, čiju su vrhovnu vlast priznavali Dubrovčani kratko vreme od 1185.-1192. god., s knezom dubrovačkim Krvašem i arhiepiskopom Tribunom. Dubrovčani su tim ugovorom dobili slobodnu trgovinu po raškoj državi; pravo ispaše na Nemanjinom području i iskorišćavanje šume. Humljanima je za to dato pravo slobodnog prometa u Dubrovniku.

U leto 1185. krenuta je i velika normanska ofanziva protiv Vizantije, koja je posredno pomagala i Nemanjinim uspesima. Normani uzeše Drač i Solun i spremahu se na sam Carigrad. U prestonici izbi buna, kojoj se stavi na čelo Isak Anđel, od 12. septembra novi car. Andronik bi uhvaćen i u strahovitim mukama ubijen. Normani, izgubivši u pljačkanju potrebnu disciplinu, biše u jesen poraženi na donjoj Strumi i izgubiše sve tekovine.

U vreme ovih opštih pokreta odmetnula se 1185. god. od Vizantije i Bugarska, pod vođstvom braće Teodora i Asana Belguna. Da bi se osigurali od Vizantije, koja je, pored svih unutrašnjih nezgoda, pokušala da ustanak uguši, Bugari uđoše u veze sa Kumanima preko Dunava i sa Nemanjom preko Timoka. Nemanja je s planom širio svoju akciju prema Bugarskoj; osvojio je Niš i prodro u timočku dolinu. Tu je zauzeo i porušio gradove Svrljig, Ravno kod Knjaževca i Koželj. Pokušaj cara Isaka 1186/7. god., da pokori Bugare, nije imao uspeha; oni su za nepune dve godine već uspeli da prilično razviju svoju snagu. Car Isak je u ovoj teškoj situaciji za Carevinu pokazivao više energije nego što se od njega moglo očekivati. Da se oslobodi najopasnijeg protivnika, on se izmirio s Mađarima i oženio se ćerkom kralja Bele. Uz nju je trebalo da dobije i izgubljene gradove u moravskoj dolini. Ali je Nemanja, ušavši u to područje kao osvajač, hteo tu i da ostane, osećajući i privredni i vojnički značaj moravske doline. S toga je on, po svoj prilici, i pomagao bugarski ustanak i održavao veze s njima.

Na glas, da je 3. oktobra 1187. sultan Saladin osvojio grob gospodnji, krenu se moćni nemački car Fridrih Barbarosa na nov krstaški pohod. On, koji je vek proveo sporeći se sa Rimom i nosio žig nekadašnje crkvene kletve, hteo je, pred kraj života, da jednim velikim delom, idealom tadašnjeg viteštva, dade dokaza o svojoj dubokoj hrišćanskoj odanosti. Srbi su, izgleda, znali za nj. On je bio poznati protivnik Vizantije u Italiji. Kako je Nemanja došao s njim u vezu ne može se pouzdano tvrditi, ali čini se, da je posrednik bio istarski krajiški grof i titularni vojvoda Hrvatske i Slavonije, Bertold Andeks. Nemanjin brat Miroslav pregovarao je s njim da za svog sina Toljena uzme Bertoldovu kćer. O Božiću 1188. god. došli su Nemanjini poslanici u Nirnberg, caru Fridrihu, s porukom, da njihov gospodar rado očekuje krstaše u svojoj zemlji. Kad je u maju iduće godine car krenuo iz Regensburga poznatim putem preko Mađarske i stigao u moravsku dolinu, mogao je da vidi neposredno razliku između srpskog i grčkog ponašanja. Čitavim putem, do Nemanjine granice, napadali su grčki najamnici i drugi pljačkaši, ponajviše po zapovesti braničevskog zapovednika, prtljag i pozadinu krstaške vojske. Nemanja je, međutim, pozdravio cara, kad je 27. jula stigao u Niš, zajedno sa svojim bratom Stracimirom, najsrdačnije. Oni donesoše vojsci obilate ponude u vinu, ječmu i mesu. Nemanja je izložio caru svoju antigrčku aktivnost i ponudio mu svoju saradnju; da se oprosti grčke vlasti, on je pristajao da prizna Fridrihovu, jer je mogla biti svakako manje neposredno osetna. I Bugari su, isto tako u Nišu, po primeru svojih srpskih saveznika ponudili caru saradnju u borbi protiv Grka. Međutim, Fridrih sad nije išao kao neprijatelj Vizantije; naprotiv, on je čak imao s njom jednu vrstu prijateljskog ugovora o slobodnom prolazu. Car je s toga po svoj prilici u Nišu još bio uzdržan.

Grci su, naravno, bili obavešteni o svemu ovom. Na putu za Sofiju naiđoše krstaši na vizantisku vojsku, koja je bila tobože upućena protiv Nemanje, ali u stvari sprečavala i prolazak krstaša i dolazila s njima do sukoba, u raznim klancima, a posebno sa njihovim odvojenim odelenjima. Krstaši su imali naročitih teškoća sa snabdevanjem vojske, jer su im Grci pravili raznovrsne neprilike. S toga u Trakiji dođe do pravog neprijateljstva. Ljutit, car Fridrih je pomišljao da izvede čak i napad na Carigrad. U Trakiji on se, u isto vreme, rešio i da primi ponude Srba i Bugara, koji su mu mogli biti od znatne vojničke koristi. Sam Nemanja cenio je svoju vojnu pomoć na 20.000 ljudi, a Bugari na dva puta toliko. Nemanja, iako već u godinama, – sada je mogao imati dve-tri godine preko sedamdeset, – nije malaksavao u svojoj delatnosti, da što bolje i što pre iskoristi sve momente. On je pošao za krstašima sve do Trajanovih Vrata, pa je odatle skrenuo na dalja osvajanja, a caru Fridrihu je poslao svoje izaslanike u Andrijanopolj. Pregovore je u ime carevo vodio s Nemanjom Berhtold Andeks, njegov novi prijatelj. Nemanja je osvojio ovom prilikom čitav niz gradova: Pernik, Zemen, Velbužd, Žitomisk, Stob i samo Skoplje.

U Adrijanopolju, 14. februara 1190. god., došlo je do mira između Grka i krstaša; Fridrih je svakako imao na umu više Saladina i pravi cilj svog pohoda, nego Isaka i njegove Grke. Čim se oslobodio te opasnosti, car Isak se reši da svu snagu obrne protiv Srba i Bugara. Brzo preduzeti pohod protiv Bugara nije uspeo; s toga se car za novi pohod protiv Srba spremi mnogo ozbiljnije. U jesen 1190. (ili možda 1191. god.) krenuo je on na Nemanju s dobro opremljenom vojskom. Nemanja se pred Grcima povukao s juga i negde na Moravi primi bitku. U toj borbi prošao je rđavo. Njegova vojska bi potučena, zemlja tog kraja opustošena, a njegov dvor, verovatno u Kuršumliji ili u njenoj blizini, popaljen. Ali Nemanja nije bio savladan; on je borbu mogao nastaviti i negde u svojim planinama Raške. Car Isak je s toga voleo, da se s njim nagodi i pristao je da bude vrlo popustljiv. Dobar deo Nemanjinih osvajanja ostade Srbima; tako sva Zeta, Kosovo s Lipljanom i Metohija do blizu Prizrena. Vizantija je gledala samo da rastavi Srbe od Bugara i da zadrži glavna mesta moravskog puta, kao Niš i Ravno. Srbi su, međutim, već u velikoj meri preplavili okolinu tih mesta i raširili se i prema istoku i prema severu, i to kao vrlo nepouzdani grčki podanici. Da obezbedi grčki uticaj u Srbiji, car Isak je ugovorio, da njegova bratičina Jevdokija, kći Aleksija Anćela, pođe za srednjeg Nemanjina sina Stevana, koji će imati da nasledi oca na prestolu. Takvi uslovi mira pokazuju najbolje koliko je Nemanja ojačao, koliko se Srbija digla, i kako se njena snaga i osetljivost Nemanjina sad, ipak, poštovala. Pri ranijim porazima srpski su župani bili srećni ako spasu glavu i održe presto; vizantiska milost bila je često čista milostinja i dobijala se s najvećim unižavanjem. Sad, međutim, sa Srbijom se pregovara, čine joj se ustupci i traži se njeno prijateljstvo. Istina, to se dešava u doba Isakovo, a ne u Manojlovo; u vreme kad Vizantija teško boluje od domaćeg rata.

Ovim mirom s Grcima završio je stari i već zamoreni Nemanja svoje ratničke podvige. Rezultat njegovih dugogodišnjih nastojanja bio je vrlo pozitivan. Pod njegovom vlašću počelo je pribiranje srpskih oblasti u jednu celinu. Dobivši Zetu, Nemanja znatno proširuje srpsku oblast na moru, a novim osvajanjima pomerio je srpske granice iz brdskih predela u tri velike susedne doline: u moravsku, kosovsku i metohisku. Izlazeći tako iz svog planinskog skloništa u svima pravcima, a naročito na široki carski drum dunavske doline Srbi postaju aktivan i važan činilac u balkanskoj politici, mnogo više nego što su dotle bili. Bosanska dinastija je u rodbinskoj vezi s Nemanjom, a Bugari su mu saveznici. U srpskoj državnoj politici oseća se, da pored avanturističkog i slučajnog i četničkog, što je dotle prevlađivalo, ima i nečeg državničkog i stvaralačkog, određenog za budućnost i za trajniji život. Taj potez nečeg stabilnijeg i monumentalnijeg odlučno karakterišu Nemanjine crkvene građevine. Do njihova vremena mi kao da nismo imali nijednog srpskog crkvenog spomenika veće umetničke vrednosti; to može biti razlog, što se kod naroda nije očuvao gotovo nikakav spomen o našim vladarima pre Nemanje, i što je predanje o njima, nevezano za vidne objekte, gotovo potpuno iščezlo iz pameti. Sa Nemanjom, koji je, ne goneći katolike, pravoslavlje učinio državnom verom, počinje bogata serija naših veličanstvenih srednjevekovnih zadužbina, dostojnih pune umetničke pažnje. Crkva Sv. Nikole u Kuršumliji, Đurđevi Stubovi i nadasve još i danas dobro očuvana krasna Studenica najbolji su dokazi Nemanjina uspona. Za Studenicu kažu stručnjaci, da joj je tehnika "stajala na visini najsavršenije suvremene tehnike na zapadu". Ko se odlučuje na takva dela nesumnjivo je da oseća u sebi sposobnost života i posle smrti i da veruje u stabilnost onoga što je uspeo da stvori.

Kad je vizantiski car Isak 1194. god. pokušao da suzbije bugarsku ekspanzivnost i u svom ratnom pohodu rđavo prošao, javi se protiv njega moćna opozicija, kojoj je bio jedan od vođa njegov brat Aleksije, tast Stevana Nemanjića. Možda to, da ustupi mesto Aleksijevu zetu; a možda i nepoverenje Vizantije prema Nemanji kao starom savezniku Bugara; a možda i fizička klonulost, iako je ona najmanje verovatna – bi uzrok da se Nemanja, na Blagovesti 1195. god., odrekao prestola. Za njegova naslednika ne dođe stariji mu sin Vukan, nego srednji Stevan, vizantiski zet, što mnogo govori u prilog mišljenju da je Nemanjina abdikacija došla iz političke potrebe. Vukan dobi na upravu Zetu s Trebinjem, Hvasno i očinsku Toplicu. Treći, najmlađi Nemanjin sin, Rastko, njegov mezimac, beše negde u jesen 1191. ili 1192. god., oduševljen pričanjima o Svetoj Gori, otišao tamo u ruski manastir i primio monaški čin i novo ime Sava.

Malo dana po Nemanjinoj abdikaciji, 10. aprila 1195. god., car Isak bi u taboru kod Kipsele svrgnut s vlasti i oslepljen, a na carski presto dođe spletkama vrlo vešti Aleksije.

Pošto se odrekao prestola Nemanja se, zajedno sa ženom, zamonašio u Rasu, u crkvi Sv. Petra i Pavla, pa se onda povukao on u Studenicu, a žena mu, sad prozvana Anastasija, u Bogorodičin Manastir kod Kuršumlije. Nemanja je iz Studenice pratio razvoj političkih događaja. Kad je video da je grčka carska kriza ostala bez daljih posledica i bez opasnosti po Srbiju i da je novi i neratoborni car pažljiv prema svom zetu (imenovao ga je čak sevastokratorom), – rešio se Nemanja da napusti zemlju i da ostatak života provede u Svetoj Gori, uz svog ljubimca. U jesen 1197. god. došao je monah Simeon na Atos i tu proživeo nešto više od dve godine. U sporazumu sa svetogorskom opštinom i sinom Savom, a po dozvoli cara Aleksija, punom pažnje prema Simeonu i Savi, podigao je Nemanja 1199. god. na severnom delu Svete Gore manastir Hilandar kao srpsku obitelj, "koja će služiti za primanje ljudi od srpskoga naroda", kako izrično piše u carevoj hrisovulji. Hilandar je, po carevoj odluci, postao "samostalan, svojevlastan i samoupravan", odnosno prava carska lavra. Hilandar je postao najaktivniji srpski manastir Srednjeg Veka, rasadnik crkvene kulture i pismenosti vizantiskog tipa, i mesto za najsolidnije obrazovanje naših monaha. U narodnoj tradiciji "b’jel Vilendar usred Gore Svete" zauzima jedno od najčasnijih mesta. U njemu je Nemanja, sa 86 godina života i ispustio dušu, na suroj rogozini i s kamenom pod glavom, 13. februara 1200. god. Kao rodonačelnika dinastije Nemanjića, kao zaslužna branitelja i utvrditelja pravoslavlja u Srbiji i kao čoveka koji je svoj burni život okajao monaškom rizom i molitvom, srpska crkva proglasila je Nemanju za svetitelja.

<<   Sadržaj   >>