Ђорђе Јанковић

О називу Диоклeје пре Немањића

У науци име Дукља користи први К. Јиречек, али са навођењем изворног назива Диоклија, Диоклеја (1952: 65). Назив Дука, Дукља је народни назив за рушевине Диоклеје код Подгорице. Први пут се неспретно (Дукља, Доколија) појављује у хрватској редакцији Љетописа попа Дукљанина (Љетопис 1950: 53, 56), што указује да је топоним Дукља био устаљен у Зети најкасније у 15 столећу. Приликом превођења Љетописа средином 19 столећа, већ се користи тај назив за Диоклитију. Од тада се постепено сасвим одомаћио. Тако је увођењем назива „Дукља“ за Диоклитију 12. столећа, вештачки успостављена разлика према Диоклитији српских и других извора 13. столећа, разлике која у Средњем веку није постојала. Под Дукљом је почела да се подразумева углавном Црна Гора пре Немањића, а под Диоклитијом Црна Гора под Немањићима. Шта више, у Историји српског народа појавило се и словенско племе Дукљана, „чије име води порекло од града Доклеје.“ (Ћирковић 1981: 144). Треба нагласити да би то, да је тачно, био јединствен пример извођења имена неког словенског племена од назива античког града, па још срушеног.

По Вуковом Српском рјечнику (1852), «Дуке» су „зидине у куту између Зете и Мораче (гдје се ове двије воде састају) од старога града Диоклеје, Ruinen von Dioclea.“ «Дуклијан» је цар Диоклецијан, а под «Дукљан» је записао: „... У Црној Гори и онуда приповиједа се да је цар Дукљан у виру под Везировијем мостом свезан у синџир, који једнако глође, и уочи Божића таман да га преглође и свијет да ужди, а Циганин сваки по једним удари маљем (великијем чекићем) у наковањ те притврде.“ Вук Караџић је објавио и народну песму из Црне Горе „Цар Дуклијан и Крститељ Јован“, пропраћену у напомени причом истог садржаја, али са ђаволским царем и Аранђелом (Караџић 1913: 75–79). По песми се побратими, цар Дуклијан и Крститељ Јован, играју круном односно сунцем првог и јабуком другог; Крститељ Јован превари цара Дуклијана и однесе сунце Богу, али му Цар одгризе део стопала. Прича је разумљивија: ђаволски цар је набио на копље сунце, које су му донели ђаволи отпали од Бога; зато Бог шаље Аранђела на земљу, који превари ђавола и донесе сунце Богу, али му ђаво откине део стопала, због чега је Бог и људима дао угнуто стопало. Тумачи ових и сличних предања из Црне Горе, виде у њима пример дуализма, где је цар Дукљан зло, сам ђаво, што је мотив познат код многих Индоевропљана (Чајкановић 1973: 408–409; Кулишић, Петровић и Пантелић 1970: 111–112). Јиречек је уочио да код нас постоје предања о два римска цара, о Трајану и Диоклецијану; Дукљан је не само оснивач Доклеје, већ сам ђаво, противник Божији (Јиречек 1952: 33, 97). Очигледно је цар Диоклецијан, у предањима из Црне Горе изједначен са Сатаном због суровог прогањања хришћана, запамћен под именом Дукљан. По том Дукљану названа је земља Дукљом, па је и сам град, дотле познат под именом Дука, тако преименован. Јунак сличног имена, Дука Сенковић, човек је без морала, оличење зла, кога мртвог неће да приме ни земља ни море (Ерлангенски рукопис 1987: 299–300, 353–354).

Римска Доклеа jе тако названа по илирском племену Доклеата (Гарашанин 1967: 94), Од четвртог столећа овај град је променио назив у Диоклија, нема сумње по цару Диоклецијану, за кога се каже да је ту и рођен (Гарашанин 1967: 195).

Основни писани извор за наше поморје до 10. столећа је драгоцено дело цара Константина Седмог Порфирогенита, Спис о народима, познато под називом De administrando Imperio. Вести о Диоклеји нису усклађене. Тако се из поглавља 29 може закључити да град Диоклеја стоји, док се у поглављу 35. наглашава да је Диоклеја пуст град.

Глава 29

«Шта више, и град Диоклеју (Διόκλεια), коју сада држе Диоклићани, исти цар Диоклецијан подиже, због чега су становници те земље названи Диоклићанима (Διοκλητιανοί).»

Глава 30

«Диоклеја (ή Διόκλεια) лежи према кастелима Драча, тј. до Љеша (τ̀ον ̀Ελισσ̀ον), Улциња (τ̀ον ̀Ελκύνιον) и Бара (τ̀ην̉ Άντίβαριν) и иде до Котора, а планинским странама се граничи са Србијом. Од Котора почиње архонтија Травунија (ή άρχοντία Τερβουνίας) и пружа се до Рагузе, а својим планинским странама се граничи Србијом.»

Глава 35

«И Диоклеју (ὴ Διοκλείας) су раније држали Римљани, које је преселио цар Диоклецијан из Рима, као што је речено у историји о Хрватима, и налазила се под влашћу цара Ромеја. Авари су поробили и ову земљу и она је остала пуста, и за цара Ираклија поново је насељена, као и Хрватска, Србија, земља Захумљана, Травунија и Конавље. Диоклитија се назива по граду у овој земљи који сагради цар Диоклецијан, а сада је то пуст град и до данас се зове Диоклеја (Διόκλεια). У земљи Диоклији су велики насељени градови: Градац (τὸ̀ Γράδεται), Новиград (τὸ̀ Νουγράδε), Лонтодокла (τὸ̀ Λοντοδόκλα).»

Из 11–12. столећа сачувано је више сажетих података о нашим крајевима на грчком језику. Међу њима је Јован Скилица оставио можда најзначајније податке. Описујући догађаје пред крај прве половине 11. столећа, пише за архонта Стефана Војислава да влада Србима (1966: 157), да је заузео илирске планине и Трибале и Србе и околна племена нападао (1966: 159); влада земљом Трибала, коју бране Срби (1966: 160–161). Његов син Михаило, потоњи краљ, владар је Трибала и Срба (1966: 162). Овде под Трибалима треба највероватније подразумевати Србе Поморавља и Подримља. Затим Кекавмен пише да је (топарх Војислав) Травуњанин Србин уништио византијску војску која је опљачкала Диоклеју (1966: 210–211); у Зети (што је први спомен Зете) и у Стону је топарх Диоклићанин Војислав (1966: 212). Очигледно је за Јована Скилицу и Кекавмена Србија подразумевала Диоклитију, Травунију, Захумље и друге области.

На Растку објављено: 2007-09-06
Датум последње измене: 2007-09-08 19:06:20
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује
Спонзор хостинга
Hosted by EUnet